Млетачка република: Венеција, република патриција

Пред читаоцем се налази књига посвећена феномену једног необичног града, који се од рибарског насеља на пешчаним спрудовима уздигао до колонијалне империје, чије су флоте суверено крстариле Медитераном и господариле многим његовим лукама и обалама. Реч је, наравно, о Венецији или Млетачкој републици. Аутор ове студије је угледни француски историчар Шарл Дил (1859‒1944), професор универзитета и оснивач катедре за историју Византије на Сорбони. Суптилне и истовремено чврсте нити везивале су Венецију за Царство Ромеја, те стога не треба да чуди датост да се писања историје Млетака подухватио један византолог. Премда је ова књига давно написана, њена појава у преводу на српски језик је веома драгоцена.

Студија Шарла Дила прати овај развој од скромног насеља на спрудовима између којих је текла река, данашњи Цанал гранде, с рибарским кућицама, баштама, стаблима воћака и виноградима, до поузданог савезника Ромејског царства. Крвава побуна из 976. године, у којој је групација на челу с Орсеолима однела победу над породицом Кандијано, одредила је даљу судбину Венеције. Масакрирани дужд Пјетро Кандијано ИВ и његови истомишљеници залагали су се за успостављање чвршћих веза са залеђем, стварање поседа на копну, укључивање града у феудални систем и привредне токове карактеристичне за чврсто тле изван лагуне. У политичком смислу то је значило ослонац на тек створено Римско‒немачко царство. Орсеоли су поглед окретали ка Византији, ка далеком Константинопољу, а напредак су видели у развоју поморске трговине. Тако се догодило да је Венеција 1205. поседовала колонијално цартво на Леванту. Јадранско море је већ неко време словило за њен залив. Поседе на копну ‒ Терраферма ‒ почела је да ствара тек од XIV века. Шарл Дил континуирано прати развој млетачке политике, њену борбу за самосталност у односу на Ромејско царство. Аутор посебну пажљу поклања развоју државног уређења, у много чему јединственог, у коме су се складно преплели елементи монархијског и олигархијског уређења с бледим пропламсајима некадашњих права становника лагуне да о стварима од пресудног значаја одлучују заједнички. Сложени систем већа и магистратура приказан је изузетно разумљиво. На више места говори се о економском прагматизму и значају профита као једне од главних вредности којој се тежило у јавном и приватном животу. Шарл Дил објашњава да је економско благостање у Венецији стварало атмосферу задовољства међу грађанима, што је ублажавало тензије између патрицијата и нижих друштвених слојева упркос чврстој контроли органа власти. Премда се ова теза данас може посматрати из више различитих углова, она је у основи издржала суд времена. Стварање прекоморских поседа ‒ Стато да мар ‒ изискивало је развој нових магистратура. Млетачкој дипломатији посвећено је посебно поглавље.

Шарл Дил је доста простора оставио и оној другој Венецији, изван ратова, виртуозних дипломатских одмеравања, профита и колонијалног царства. Граду Венецији у коме се одвијао живот на много различитих нивоа. Тон су му давали сликари, вајари, писци, путници, стране дипломате, државници у пролазу, људи различитог порекла и раса, куртизане‒песникиње префињених манира и заводљивог интелектуалног става. Шарл Дил венецијански карневал посматра феноменолошки. Јунаци посебних поглавља су Црква Светог Марка и Дуждева палата, ондашњи и овдашњи симболи Венеције, њене моћи, лепоте и трајања. Писац читаоца сугестивно уводи у време изградње велелепне цркве, када је простор око ње био још увек нерашчишћен од приватних кућа, ботега, складишта, винограда и дрвореда. Обликовање Трга Светог Марка трајало је вековима.