Mi - Jevgenij Zamjatin

Sâm sam u beskrajnim hodnicima - onim istim. Nemo betonsko nebo. Negde kaplje na kamen voda. Poznata, teška, neprozirna vrsta - a otuda potmula tutnjava.
Rekla je da će doći k meni tačno u 16. Ali evo, već je pet prošlo posle 16, deset, petnaest minuta: nikoga nema. Za trenutak sam ja onaj pređašnji koga je strah ako se otvore ta vrata. Još - poslednjih pet minuta, i ako ona ne iziđe... Negde kaplje na kamen voda. Nikoga nema. Sa setnom radošću osećam: spasen sam. Lagano se vraćam kroz hodnik. Drhtava istačkana linija sijalica na tavanici je sve mutnija, mutnija... Odjednom su pozadi žurno škljocnula vrata, brzi bat koji mekano odskače od tavanice, od zidova, - i ona, u letu, lagano zadihana od trčanja; diše ustima. - Znala sam; ti ćeš biti ovde, doći ćeš! Znala sam: ti – ti&hellip