Metanoja jedne ćurke

Priznajem da sam, rado i često, sa divljenjem gledala u nebeske visine, maštom sebi kalemila krila i ostale letačke potrepštine kako bih se priključila lastama i makar malo lepršala, taman i na začelju jajeta. Razume se da je, zbog preambicioznosti, sve ostalo na terenu fikcije, jer je, zapravo, za moju skučenu prirodu i vrabac simbol nedohvatne slobode.
Može li darovan stih biti iskupljenje za ičiju patnju, za opaki tren u kom sam se drznuo da pomislim kako muzama tuge dobro stoje, da je to njihovo prrodno i privremeno mesto jer sve će proći, a one su bar jednom, makar i bolom, služile nečemu većem od sebe.i