Меморија текста

Као што по лепоти нема равна заветном или надгробном латинском запису, тако по загонетној, згуснутој мудрости, нема равна Кафкиним дневничким белешкама. Увек ми је пред очима његова „парабола о читаочевом кажипрсту" из 1916. године, наоко записана без сврхе и повода. Тих неколико реченица сажимају са безличном величанственошћу све што свет треба да зна о писању и читању.,,Једне олујне ноћи – док је ветар оштро уносио кишу преко најмање куће – неки студент, који је на мансарди седео над својим књигама, зачу гласан крик. Он скочи и ослушне, али све беше тихо. "Мора да ми се привиђа", рече у себи и настави да чита. "Не привиђа се", тако се, после кратког времена, поређаше слова у књизи, сама од себе. "Привиђа", понови он и крену да исправља слова, повлачећи прстом дуж узнемирених редова".