Реколо би се да Фрања Аркадијуш збирку песама Меки трн посвећује самим песмама и њиховом настанку. Говори о немоћи песника да савлада речи, да их обузда и укроти, те их приказује као нешто бесконачно и неухватљиво; нешто што се јавља само од себе, без најаве и кад оно пожели. Често га видимо суоченог са страшном белином папира, коју уместо пиштоља држи поред јастука у нади да ће ускоро пукнути. Песме управљају песницима и никако обрнуто, па због тога никада неће написати последњу песму – свака последња ипак није та. Речи су човеку потребне да би живео, а интерпункцију песник не користи да не нагласи погрешно и не умањи значај оног што је заиста важно.
Пред нама је збирка у коју је уткана борба за израз, потрага за правим речима, које понекад и само море избаци, а песник, ако уме, записаће и са обале покупити баш оне које би требало записати.