Медитеранска надахнућа: огледи и погледи

Чини ми се да се проналазим и препознајем док улазим у ту свеопшту воду. Уопште се не разумем у сетве и жетве. Ништа за мене у Георгикама. Али, бацити се у масу и покрет, делати до својих крајњих могућности, од потиљка до палца на нози; обртати се у чистој и дубокој супстанцији; пити и избацивати ту божанску горчину, то је за моје биће игра равна љубави, чин којим моје тело открива све знакове и моћи, као што се једна рука отвара и затвара, говори и дела.

У мору, читаво тело се даје, узима, зачиње, троши и као да жели да исцрпе све своје могућности. Оно жели да угради ту воду, да је обгрли, оно постаје лудо од живота и своје слободне покретљивости, оно је поседује, оно израђа с њом хиљаде најчуднијих идеја. Захваљујући њој, човек сам какав желим да јесам. Моје тело постаје директни инструмент духа, а ипак творац свих својих идеја.

Све ми постаје јасно. Схватам шта би љубав могла да буде у својој коначности. Сувишак стварнога! Миловања јесу сазнање. Дела љубавника била би модели стварања. ...

Најзад корачам огромном плажом, дрхтећи и пијући ветар. Срећни босоноги човек, ходам пијан од хода по огледалу које непрестано глача нежан вал.

Пол Валери