Mantikora

Roman Mantikora drugi je deo „Detfordske trilogije”, koju čine Marginalac i Svet čuda i smatra se jednim od najboljih dela kanadske književnosti.

„Ko je ubio Boja Stontona?”, zaurlao je neko iz publike u prepunom teatru „Aleksandrija”, na mađioničarskoj predstavi Magnusa Ajzengrima. Bile su to reči kojima je završen roman Marginalac. Iz odjeka tog krika nastaće drugi deo Detfordske trilogije, podjednako zanimljiva priča, ovog puta o Dejvidu Stontonu, Bojovom sinu.

Mantikora je roman za sebe, ali kroz njega migriraju junaci iz Marginalca, i tako na jedan magičan, skoro pa balzakovski način, veliki majstor pisane reči, Robertson Dejvis, nastavlja da širi velelepnu i neobičnu sliku misteriozne kanadske varošice Detford. Čitav roman je zasnovan na jednogodišnjoj seansi kojoj je bio podvrgnut Stonton junior kod markantne psihoanalitičarke jungovske provenijencije, Johane fon Haler. Radnja se uglavnom dešava u Cirihu i okolini, iako je Detford i dalje centralni toponim, koji na okupu drži strukturu čitavog književnog triptiha – jednog od najvećih dostignuća celokupne kanadske književnosti. Glavni junak prolazi kroz duboku i detaljnu analizu, a kao rezultat toga, i kroz temeljni preobražaj, pa se čini da nikada Jungovo delo nije dobilo tako doslovnu i pre svega uspelu literarnu adaptaciju. Iako je posle čitanja prvog dela trilogije sve izgledalo jasno i zaokruženo, Mantikora će mnoge stvari u toj kompleksnoj detfordskoj slagalici dodatno rasvetliti na potpuno neočekivan i uzbudljiv način.

Eponimna slika romana, jedan od njegovih nosećih stubova, svakako je mantikora, mitološko biće, lav sa ljudskim licem i žaokom škorpije na vrhu repa. U pitanju je jungovski arhetip kojim Dejvis ilustruje kompleksnu sliku ljudske podsvesti i svih onih dubina u kojima se i mi kao čitaoci možemo lako izgubiti.