Мала тераса: несређене приче

Било да се бави анализом људских карактера или животних ситуација у форми кратке приче, песме у прози, па чак и у виду мање присутних „књижевних врста за одрасле“, као што су бајке и басне, Зорица Алемпијевић у свако појединачно остварење уноси израз филозофске, лапидарне максиме.
Иако се, на први поглед, због лакоће приповедања чини да ауторка само скрупулозно бележи слике из живота, а тиме и оставља дело отвореним за многобројна читања, јасноћа излагања и поента којој стреми добро организована, економична радња, међутим, упућује нас на њен недвосмислен став. Као, уосталом, и сам мото збирке прича.
Проницљива у опсервацији, са ретким посматрачким даром да свакодневицу обликује до уметности, Зорица Алемпијевић посеже за одломцима из живота као средством да употпуни свој калеидоскоп „малих“ тема и „малих“ људи. Биограф „живота у пролазу“, она препознаје његову вредност, свесна да свака мисаона грађевина почива на дубоко озиданим темељима.