О како промичу дани
О како промичу дани – узалудно
и неразумно.
Само скупштина Атлантиде може спасити
наше говно ништавила.
Зар има друге могућности
од Могућности саме.
Скупштина је изузетак потоњег правила.
Ми бринемо о природи ствари,
зар нисмо природа сама –
врхунац њен снежни, вечно освајајући.
Разумети је ставр преча и светија –
одлазе гледаоци, авај!
На тргу трагови Јетија.
Нишчи духом, нашеје царство Шекспиров сан.
Одлажемо себи илузију, сећање –
најцрњи, авај, заборав.
Ја сам гласник и доносим вам глас:
у лудиној капици Шекспир би, господо, дошао.
Стари наш Вили на премијеру.
Шекспир је протува, педер, гад –
некуд је испарио.
