Лопта у крошњи јабуке

Приче Љиљане Дугалић су приче које су настале као продукт љубави према деци и домовини.

О таленту Љиље као писца је већ и сувишно говорити, али је овде надмашила сва очекивања, а веома је тешко то урадити с обзиром на величину свих претходних њених дела. Разумевање дечје душе, неискварена дечја маштa, вера у доброту и Бога, топли и здрави породични односи, све је то сабрано у исписаним редовима Дугалићеве, која овога пута погађа суштину – враћа веру у боље сутра јер гради ликове који ће сутра представљати неки бољи и лепши свет.

Она по ко зна који пут показује да детињство може бити испуњено љубављу, пажњом, лепим манирима и да се све то учи од родитеља и оних најближих деци: бака и дека, тетки и течи, стричева и стрина, кумова, комшија.

Тако даје не само пример најмлађим читаоцима, већ даје путоказ и њиховим мамама и татама и свима онима који учествују у њиховом одрастању, те ни овде та дидактичка функција не изостаје.

Љиља као да поручује: „Ми нисмо као они (деца) јер су они бољи од нас, треба их слушати и чути, разумети, неговати и потрудити се да ту њихову неисквареност и доброту и у себи поново пробудимо и сачувамо.” Као да занемарујемо чињеницу да су деца мали људи који, иако немају животног искуства и тек закорачују у прави живот, понекада имају више мудрости.

Милица Станојевић

Ове приче о деци и за децу, незаобилазно и за њихове родитеље, ваљало би да им омогући да имају тај поглед изван, тај кибицерски поглед који пружа могућност да сагледамо себе кроз приче и да се препознамо. Да препознамо своје место у свом времену. Да ли доприносимо хармонији, или немиру свом и својих ближњих. Јер, наш карактер обликује нас, нашу породицу, онда нашу средину, а сви ми обликујемо време у коме живимо.

Љиљана Дугалић