Ова књига је сведочанство о једном трагичном времену србске историје, писана за још нерођена србска поколења. Ово је документ емоције и разума пониженог националног идентитета, који је у највећој мери пострадао од властите руке неваспитаних људи и бесрамних скоројевића својих србских савременика.

Књига коју управо сада држите у својим рукама писано је сведочанство о људском понижењу аутохтоног србског човека, током владавине најгорег могућег политичког режима који нас је могао снаћи у овој смрдљивој будућности, а коју су нам обећавали још од Брозове „штафете младости“.

За оне високософистициране будале које су завршиле политичке студије и остале велике школе разних универзитета по Србији и свету, а које се увек збуњено и увређено брецну на синтагму „аутохтони Срби“, кобајаги немајући појма шта то значи – па, да им објасним, тим умишљеним и препотентним лелемудима са факултетском дипломом и мозгом магичне квадратуре једног минијатурног кликера.

Аутохтони Срби су људи са моралном вертикалом. То су они Срби са усправном кичмом и сачуваним образом. Они Срби који бране своју част и дух својих предака у себи, током свих тих катастрофичних и геополитичких суноврата по наш народ.

Аутохтони Срби су они Срби који никад, и ни по коју цену, не подписују уговор са ђаволом. То су они Срби који памте жртве својих очева, дедова, прадедова, чукундедова и упркос давно прохујалим временима у себи још увек имају сачуван животворни однос према свим својим далеким прецима.

Аутохтони Срби су они Срби који не тргују са својим убеђењима, са својом вером и својим карактером. То су људи од дате речи и незгазивог образа. Људи којима је непојмљиво да неког слажу а да га при том гледају у очи. Аутохтони Србин ће пре умрети од глади, заједно са својом женом и децом, него ли што ће радити у пеленама за смрдљивог белосветског шуфтигуза, који је од издајничког србског режима добио дозволу да нас пороби у нашој рођеној кући.

О врлинама и карактеру „аутохтоних Срба“ могао бих написати књигу од хиљаду страна, па да још увек не буде довршена. Али, која вајда од тога када злонамерни скотови и преиспољне будале то не могу разумети, а србска другосрбијанштина и проусташка кошуљашија, са Брозом у срцу, с тим не могу да се помире. Они ни мртви не прихватају живог Бога за истину!

Најзад, ово је књига о самоиздаји и самоуништењу нас Срба, о моралној хипокризији и аутодеструкцији историјских размера. Издани смо, као народ и стара људска цивилизација, од стране своје званичне власти и од читавог парламента у Народној скупштини, од свих јавних медија и свих државних институција које су нам отете од те одвратне англосаксонске жгадије, тих смрдљивих „Црвених мундира“, које ни комадант Марк са Блафом и Жалосном совом, није успео да потамани.

...И, на крају се нужно и обавезно мора нагласити да нам све муке и сва страдања овога света, у највећој мери, долазе из још једног ђавољег брлога – из римске курије, уз злогослов проклетог Ватикана, тог ђавољег легла сатанине јазбине!