Људи с коца и конопца

Са сваким поштено, ни с ким искрено!

Овим речима обратио ми се човек који ме је примио на рад у Удбу давне 1965. године. Искрено, тада ту поруку нисам разумео, јер ми није била логична. Сад, кад је доста касно, схватам да је она дубоко животна и филозофска. Да сам га послушао, данас бих имао другачије искуство, и ни на памет ми не би пало да се на овај начин себи обраћам и читаоцу исповедам. Дошло је, сазрело и потекло време приче – о овоме, о ономе и о још којечему што је настало у такозваном савременом добу. Чини ми се да одавно нигде нисам уочио више цинизма него у самом позивању да се ово време назове „савременим“. Та реч има смисла само ако је посматрамо као пуко временско одређење садашњости, а никако као мерувредности.

Нашу друштвену стварност већ дуже времена чине (преко три деценије) неке стандардне културолошке и друштвене карактеристике социјалног раслојавања, у којима се изгубио човек. Пре свега, то је релативно постојана слојевитост три типа друштвеног миљеа и статуса људи. Сва три имају неке специфичности одражаја на понашање сваке од њих и опет зависно од периода живота и упоредбе времена у коме се заједнички живот одвијао.

Све у свему, у таквом амбијенту изгледа ми као да се све заверило против оног што је људско у човеку. Добром човеку се дешавају лоше ствари без икаквог разлога, а лошем – ни изненада, ни без разлога. Обоје изгледа природно, а природа не мења своје законе. То чини само човек који нас је у лошој намери увео у ово стање.

Мило Бошковић