Људи без корена: један лимски запис

Причу овог романа исписао је живот младих људи у једном малом месту које је за њих било цео свет. Погрешно би било извести закључак да су ти млади у својој скромности били спремни на интелектуално, духовно или културно сиромаштво или да су се одрицали свих чари слободног и модерног света. Они су само бескрајно волели своју чаршију, њено окружење, свој Лим и људе који су ту живели. Они који су тежили да им наметну другачија схватања и правила, силом власти, назадним обичајима, гушили су им идеале, саплитали традиционалне вредности и рушили срећу. А срећа можда и није где ми верујемо да јесте, или да траје колико ми мислимо да траје. Можда је срећа само трен. Некима је то довољно за вечност. Тај трен, можда многи никада и не доживе. Јасмина и Милун можда су у трену били срећнији од свих. Ми можемо рећи да је грех што се и у старости нису држали за руке, али је њихов трен сигурно вреднији од хиљаде других догађаја. Он нам говори колико се јако и искрено може волети, колико вреди реч, шта је важније: наметнути обзири и правила, или честитост и људскост. То њихово мало среће можда је вредније од нечијих целих живота. Сви значајнији монолози и дијалози исписани су у једном сновиђењу. Можда је подсвест тражила да све то изађе на светлост дана и да се стави на папир. Аутор је то, била то подсвест или нешто друго, морао да поштује. Још је доста оних који о свему томе много знају, па је под лупом тих људи истинитост и веродостојност приповедања. Аутор