Љубав Земљу чини рајем

Садржај

Љубав земљу чини рајем — 5

Непрестано призивати име Господње с осећањем благодарности и стајања пред Њим — 33

Нека ваша љубав једне према другој побеђује све што се дешава — 37

Како монах прославља Христа. Беседа на постригу — 47

Како сазнати вољу Божију? — 64

Како се исцелити од увређености? — 73

Колико љубави дајеш, толико и примаш — 102

Ми имамо Богу да благодаримо за сваки минут — 117

Молитва — слатки плод Великог поста — 125

Монаштво — живот у другачијем координатном систему — 150

Монах живи за вечност. Важне црте монашког живота према поукама архимандрита Софронија (Сахарова) — 168

Монаштво је уподобљење Христу. О одрицању од света — 174

Заволимо молитву! — 192

Златни век руског монаштва: прошлост или будућност — 199

О уроку. Постoји ли урок? — 207

О усменој молитви — 214

„Појте Богу нашем, појте!” — 233

Попуњавање сестринства. Од чега то зависи? — 242

Послушање као главна врлина у монашком животу — 249

Послушник и старац у наше дане — 266

Само љубављу исцељује се човек — 272

Срце — гусле на којима свира Бог — 281

Тајна општења између игумана и монаха — 293

„Царство Божије је унутар вас”. Хришћански лик и небеско заступништво светог благоверног великог кнеза Александра Невског — 303

Најлепша на свету музика или Блажени милостиви — 313

Љубав земљу чини рајем

Данас ћемо мало попричати о љубави према ближњем — осећању које може испунити смислом и радошћу сваки трен нашег постојања и за нас учинити духовним догађајем било коју свакодневну ситуацију.

Присетимо се случајева из живота светих и подвижника: како су они осећали љубав према ближњима. Ево шта прича старац Силуан:

„Једанпут на Пасху ишао сам са вечерње у Покровској саборној цркви у моју воденицу, и на путу је стајао један радник. Када сам му се приближио, замолио ме да му дам јаје. Нисам га имао, вратио сам се у манастир, узео код свог духовника два јаја, а једно од њих дао сам раднику. Он каже: Нас је двојица. Дао сам му и друго, а када сам отишао од њега, од жалости према јадном народу заплакао сам, било ми је жао целе васељене и сваке твари.

Други пут, такође на Пасху, ишао сам из главне манастирске порте у нову, Преображенски блок, и видим — трчи ми у сусрет малени дечак, четворогодишњак, радосна лица — благодат Божија весели децу. Имао сам код себе јаје и дао сам га дечаку. Обрадовао се и потрчао оцу да покаже свој поклончић. Због ове ситнице примио сам од Бога велику радост и заволео сам свако створење Божије, а Дух Божији чуо се у души. Долазећи себи, од жалости према свету с плачем сам се молио Богу. О, Душе Свети, обитавај увек у нама; с Тобом нам је добро”¹.

Нешто слично може доживети свако од нас. Иако код нас није прихватљиво да угошћујемо једна другу или сличне ствари, али ми можемо од свег срца чинити услуге, у неограниченом броју. Ево, на пример, поред тебе ходником пролази сестра с тешким ведром, и ти јој помажеш да га понесе. Минут касније друга сестра моли те да јој донесеш књигу из келије — пожуриш свом снагом и донесеш. Затим настојница моли да нађеш сестру ради исповести — обилазиш цео скит и налазиш је. После тога се у души појављује радосно и мирно осећање. Као што каже старац Силуан, „Дух Божији чује се у души”.

Поменимо сада случај из живота светог Игњатија, који се десио с њим у време када је још био послушник: „На почетку сам био на послушању трпезара… Једанпут сам ставио тањир са храном за последњи сто, где су били послушаници, и мисао је говорила: Примите од мене, слуге Божије, ово убого служење. Изненада је на моје груди пала таква утеха да сам се чак потресао; утеха је потрајала много, око месец дана. Други пут десило се да свратим у просфорницу; не знам због чега, услед какве тежње, поклонио сам се братији која су радила у просфорници, веома ниско и, изненада, тако је у мени деловала молитва да сам пожурио да одем у келију и легнем на постељу услед слабости произведене молитвеним дејством у целом телу”².

И овај случај припада нашем свакидашњем животу. Када из све снаге пригушавамо своје срце на љубав, тада нас посећује Господ Својом благодаћу. Мислим да сте сви ви макар у неком степену осећали деловање благодати у време искреног служења ближњима.

Видите како љубав може учинити за нас значајну и прекрасну најобичнију свакидашњу ситуацију. Ако се у нашој души осећање љубави већ учврстило, онда са сваког постаје радостан и пун смисла. Напротив, ако је мало љубави у нашем срцу, онда је наш живот потиштен и скучен. Знате шта је то наш властити свакидашњи живот? То је готово непрекидно општење с ближњима у овом или оном виду. У храму, на послушању, у келији, у трпезарији — све време се налазимо у општењу с другим људима. С ближњима се трудимо, с њима беседимо, њих посматрамо, они често заузимају наше помисли. Ако их волимо, онда у нашој души увек царује спокој. Као што је говорио старац Емилијан: „Ближњи — то је најопипљивији и најреалнији догађај у нашем животу”. Како да поступамо, да би овај догађај увек за нас био радостан? Како да заволимо ближње?