Ljubav i pedagogija

„Tužno stanje u kom se čovečanstvo sada nalazi, neće se popraviti dok se ženimo iz ljubavi, jer se ljubav i razum isključuju… Otac i učitelj ne može da se bude istovremeno. Niko ne može da bude učitelj svojoj deci i niko ne može da bude otac svojim đacima. Učitelji treba da budu bezbračni, bespolni čak, i da se posvete odabiru odgovarajućih primeraka za taj poziv; tako je, da, da vrše odabir muškaraca čije bi jedino zanimanje bilo stvaranje sinova koji će obrazovati druge, proizvodnja sirovine koja je podobna za edukaciju, mase koja je podobna za pedagogizaciju… Treba jasno definisati zaduženja… Ljubav, ljubav…! Da li si ti, Avito, nekad voleo Marinu? Jesam li je voleo? I šta znači to voleti?“

U romanu “Ljubav i pedagogija“ Migel de Unamuno opisuje don Avita Karaskala, intelektualca koji veruje da se od deteta može stvoriti genije primenom modernih principa pedagogije. Don Avito još pre rođenja svog sina počinje da primenjuje metode pozitivističke pedagogije, ubeđen u dejstvo racionalizma i na prenatalno stanje. Od njegovog deteta, međutim, neće postati ni genije, a ni srećno biće. Ljubav i pedagogija je slikovita, ali i duhovita kritika bezrezervne vere u racionalizam i moć nauke.