Љесков: Запечаћени анђео

Глава прва

Било је то о Божићним празницима уочи светог Василија. Беснело је најнемилосрдније невреме. Жестока приземна мећава, од оних због којих су познате зиме у степама преко Волге, сатерала је мноштво људи у друмску механу што је усамљено стајала усред равне бескрајне степе. Ту су се нашли у јендој гомили племићи, трговци, сељаци, Руси, Мордавци и Чуваши. Пазити на звање и ранг иу таквом сваришту било је немогуће: куд год се окренеш, свуда тескоба, једни се, други се греју, трећи траже макар мало места да се скрасе; у тамној ниској препуној света соби је загушљиво, из мокрог одела избија густа пара. Нигде слободног места: на високом дашчаном лежају, на зидној пећи, на клупама, чак и на прљавом земљаном поду – свуда леже људи. Механџија, смркнут сељак, није се радовао ни гостима ни заради. Срдити залупивши капију иза последњих саоница што су успеле да се пробију у двориште, у којима су стигла два трговца, он је закључао двориште катанцем, обесио кључ испод икона и одлучно рекао …