Љермонтов: Кнегињица Мери

И сад, овде, у овој досадној тврђави често размишљам о прошлости и питам сам себе: зашто нисма хтео да пођем тим путем, који ми је судба показивала, где су ме очекивале тихе радости и душевни мир? … Не, ја се не бих могао саживети с том судбином! Ја сам као морнар који се родио и одрастао на палуби разбојничког брода: његова се душа саживела са бурама и биткама, па, избачен на обалу, осећа досаду и муле, ма колико га мамила хладовита шумица, ма колико му сијало мирно сунце; он по цео дан сам хода по морском песку, ослушкује једнолики шум таласа и загледа се у магловиту даљину: неће ли се тамо, на бледој линији што одваја плаву пучину од сивих облака, појавити жељено једро, слично испочетка галебову крилу, али које се мало помало издваја из пене таласа и уједначеним летом приближавају пустом пристаништу …