Липе не миришу увек исто

Роман који нам доноси слику односа на овим просторима у првој половини ХХ века

Роман Липе не миришу увек исто Мирослава Васина већ самим насловом сугерише двојност, својеврсни дуалитет уткан у ствари, државе и људе, јер у свему постоје два пола и две крајности. Кроз ликове овог романа, аутор је у константној потрази за балансом, мером, симетријом, дубоко уверен да ивице могу бити заобљене и ублажене хуманим осећањима, само ако се рука пружи кад се чини да спаса нема.

Чуруг, као једно од највећих и најмногољуднијих војвођанских села, биће централна фигура и поприште породичне саге Шовљанских: три генерације биће носиоци епоха чији су били савременици и сведоци важних историјских догађаја – од времена пре Великог рата па до Светске економске кризе након Другог светског рата.

Иако омеђен ратним збивањима, оно што је у роману наглашено ипак нису прикази ратних сцена, већ ефекта какав он има, централизован у Чуруг и представљен кроз суживот Срба и Мађара. Промене ратне среће диктираће и промену односа између ова два народа интензивирајући осећања, како добра, тако и она лоша која често воде у суровост – забележену и са једне и са друге стране.

Аутор верује да је слога ипак могућа и то приказује односом двеју породица: Шовљански и Чордаш, који су се међусобно волели, поштовали, заједно патили и спашавали једни друге кад је то било најпотребније.

Нажалост, увидети да је човек ипак само човек, а да су све остало нијансе које нас не одређују увек схватамо касно. Аутор упозорава:

И није се разликовао лелек који се чуо са православног гробља од јаукања које је болно одјекивало са католичког…
И не миришу липе увек исто, али човек никада на своју људскост заборавити не сме.

До великог звона!