Лифт није играчка

Социолошка казивања о лигту (у, испред, иза и около њега)

Разуме се да Ђорђевић, као и у својим досадашњим делима, ни у књизи о лифту ни у једном тренутку не одустаје од научног светоназора. То би заиста било немогуће – он се толико дугобави социологијом, да је импрегниран њоме. Код Ђорђевића се, међутим, научни приступ теми не исцрпљује у бесомучној цитатности која би требало да упућује на нарцисоидну ерудицију иначитаност аутора, већ кроз Милсов концепт социолошке имагинације. То је онај виши ниво апстракције који омогућава развој теоријске социологије и приближава је друштвеној филозофији.

А теоријска становишта су најважнији део социологије који се, авај, негде затурио при њеном вишегодишњем свођењу на примењену математику и јурњаву за грантовима за „пожељне“ статистичке налазе и површна ад хок објашњења. Из такве Ђорђевићеве социолошке маштовитости исходи и форма ове књиге. Постоји више подесних израза да се опише начин на који је он посложио своја запажања и казивања. Тематски социолошки дневник, лифтовски азбучник, лексикон, речник, scrapbook – све су то одреднице којима се може окарактерисати Ђорђевићева неформална форма. Боље речено: не-форма, у којој се, гле, све држи на окупу и мами читаоца да настави пут кроз ауторове цртице.

У (успелој) намери да социологију приближи најширој читалачкој публици, Ђорђевић је, што би се рекло књижевничким жаргоном, опустио руку и наново испунио своју вишегодишњу, хотимичну мисију. Резултат тога је дело које од социолошке науке, не узимајући јој на озбиљности, ствара публицистику и литературу. Односно – ли(ф)тературу.