Лепа села лепо копне

Има ли наде за опоравак српског села или је то пропала работа?

Множина је сумњалâ међу онима који дебатују о будућности села и селаца. Нисам од те феле, не спадам у ков сумњиваца. Зашто? Свестан сам да социологу није допуштено да се ослади писањем без сврхе, па ни мени да без основа приказујем ружичасто стање и перспективу села и сељаштва. Циљао сам да, у сагласју с колегом Андоном Г. Костадиновићем, покажем како још има наде за јужносрбијанско село, да га се не треба олако одрицати, већ му помоћи да опстане на безброј начина, крупном или ситном испомоћи – свеједно.

Ако се не може бити опсенар у погледу изгледа обнове руралних подручја југоисточне Србије, па био и министар за бригу о селу, бар се може указати на неке од бројних могућности. Одређене области искају обилну државну потпору, јер траже структурне промене, друге би требало да искористе регионалне и општинске самоуправе, треће би пале на „терет“ локалне сеоске за- једнице, док би на крају, једино због редоследа, не и по значају, ине рабили појединци: сеоски домаћини, ситни предузетници, крупни бизнисмени (и тајкуни)…

Драгољуб Б. Ђорђевић