Лелуји

Да поезија није тек пуки израз и лепо упаковане сентенце, сведочи нам песничка збирка Лелуји Радомира Батурана. Необичним језиком, померајући границе поетског, Батуран ову збирку претвара у безмало духовни путоказ који преиспитује саму суштину људског постојања и оно што можемо назвати остацима човечности. Позив на присећање заборављене духовности нужно нас доводи до најважнијег питања: Колико је остало од човека?

Готово молитвеним тоном аутор нам предочава да људска судбина није само лична, већ и колективна, па отуда, поред туге за оним што је отишло у неповрат, добијамо и наду да је свет могуће обновити. Батуранова поезија носи снажан позив на саморефлексију, јер шта год да се деси „Песма кружи сном изнад облака”. Ова слика поезије која плови изнад земаљских недаћа и ограничења, указује на њену бесмртност и моћ да уздигне.

Збирка Лелуји такође не крије оштру критику друштва и власти. „Не срљајте за вођама! Народ им суди”, упозорава нас Батуран, уједно нас подсећајући на круцијалну важност критичког разматрања и самосталности у размишљању. Власт је приказана не само као физичка манифестација опасности отеловљена у појединцу, већ и као духовна претња, где човек ризикује да буде сведен на број у очима моћника. Батуранова поезија тако постаје и акт отпора, али и позив на духовну обнову и по-

вратак истинским вредностима.

Језик је темељ културе, сведочи Батуран, чиме истиче основну улогу поезије и уметности у одржавању идентитета народа. Његова поезија је не само рефлексија на наше време, већ и позив на дубље разматрање природе и смисла људске егзистенције, који у свету заборављања својих корена, тек тражи свој пут.

Лелуји је више од збирке песама; она је доказ да смо део нечег већег, позив да не заборавимо ко смо и шта смо били, упозорење да не дозволимо да нас власт и заборав одведу у мрак. Батуранов стих је светло, поезија пут „изнад облака” и сведочанство онога што је људско, оног што је животно.

Александар Танурџић