Strana: 263
► Ostali detalji

ИСТИНА ПОТВРЂЕНА ЖИВОТОМ И ПЕРОМ

Кад иза великог догађаја остану књижевна дела која о њему сведоче, историјска истина често бива поведена под сумњу како се уметничком делу не може прилазити као чистој реалности иако је реалистичко сликање стварности заправо пресликавање објективних датости. Па, ипак, може се рећи то је фикција. У једној равни, историја је фикција, ма како почивала на истинитим чињеницама, јер наратив који их оживљава је производ духа и имагинације. Но, истина је и да заборављамо људе који су чинили дела на општу ползу, као што је то чинио Михајло Ј. Заставниковић.

У случају Заставниковић који је прошао голготу по гудурама Албаније и стигао до Корзике, имамо саучесника збивања која, описује, дакле који изравно извештава снагом очевица и са осећајима страдалника у чије име говори. Његова експлицитна поетика у први план извлачи истину као најбитнији критериј:

Ја не пишем романе као што други пишу. Комедије, трагедије, из пакла се смеју. Романтизам или реализам губи се и сахне, где је срце врело. Ја пишем само са болом и срцем; ја пишем песмом која звоји кроз пусте голе равни, којој се ехо чује на дну хладном, морском. Не, ја не волим лица, кроз њих нерадо говорим; ја говорим кроз самог себе, самим срцем и певам, јецам не за рађајућом, већ за давном истином!… Пишу романе за новац и славу. Мало је оних, што пишу за истину. Писати за вечност, то је истина.

Та идеја истине која се пише за вечност присутна је и код других писаца, мислилаца, али нажалост, дођу друга времена која доносе своје истине ни налик онима које су изговаране са претензијом на вечност. Нешто од тога читамо и код Дучића, а савремени егоизам и безбоштво потврђују песникове слутње:

И Заставниковић је сведочио истину страдања за своју веру и свој род, спремност да се без остатка послужи циљу, служба Краљу и Отаџбини, идеалима који су данас већ прилично далеки, јер више нема идеје која би могла да уједини индивидуализиране појединце који чине српски народ већ превише отуђен и од себе сама, од идеје жртвовања за више циљеве. Можда за то постоје и реални разлози, политика која је вођена и свест о обесмишљавању те врсте жртвовања. Још давно се Лаза Лазаревић јетко и горко подсмехнуо том узалудном жртвовању насловом своје горке приче „Све ће то народ позлатити“… И данас с времена на време сретнемо неког савременог јунака такве приче са штакама и унезвереног погледа који говори о изгубљеним илузијама и напуштености од свих.

Но, овај врли ратник, учитељ, песник чије се песме и певају у народу, приповедач и хроничар, бележи и дивне тренутке српске пожртвованости:

Свуда, по Солуну, све саме такве жалосне слике чије оквире сунце зрачаше! Сваки Србин – газда, узео је на душу кога сиротана. Ено и код Хотел – Крагујевца. Тамо је газда Тадија –Чачанин… Узео је једног учитеља и ради „севапа“ – уча је морао сваког јутра ићи на пијацу и доносити намирнице за кујну и хотел. – „Ти си све патње видео; ти си све боле осетио; све… опет си жив!“… Хм! Зар сам зато срећан?! Оно заиста и живот није срећан?! Оно заиста и живот није срећа ако је затворен у кавезу самог добра, где нема суза, где нема бола. Живот је сила која васкрсава: мртве, беднике и робове. Јак живот – јака морална воља, то је гвоздена полуга која све препреке одиже и баца са пута којим ми бедни и робови идемо.

Из М. Ј. Заставниковић, Солунски дани (Београд 1921)

Ова сведочења о временима страшним и славним, на које нас Дејан Томић подсећа кроз оживљавање лика и дела Михајла Ј. Заставниковића, имају много већи значај од само литерарног и историјског. Њихова снага је и у документованим увидима, у откривању душе и свести човека који је на првој борбеној линији и чије будно око бележи славне и неславне тренутке са бојишта и позадина где се човек потврђује у узвишеном или се срозава до дна.

Мр Милица Јефтимијевић Лилић