Kultura i politika

Čak i u vreme strahovitih savezničkih bombardovanja Nemačke, Hitler je ubeđeno tvrdio da su uništeni domovi i izgubljeni ljudski životi beznačajni spram gubitka kulturnog blaga. Bar je, na taj način, nacistička propaganda upućivala poruku da nikakvo varvarsko razaranje ne može uspeti da slomi „firerov" umetnički duh. Poimanje smisla takvog stava započinje s razumevanjem knjige Kultura i politika.

Ova opčinjavajuća knjiga, izuzetna ne najmanje i zbog neupitne objektivnosti svog autora, govori o spornoj, katastrofičnoj, tako nemačkoj, navici da vrednuje kulturna dostignuća iznad svega drugog i da kulturu posmatra kao plemenitu zamenu za politiku. Volf Lepenis ispituje kako je ta tendencija uticala na nemačku istoriju od kasnog osamnaestog veka do danas. On navodi da je nemačko uzdizanje umetnosti iznad politike suštinsko za razumevanje posebne prirode nacizma: činjenica je da su i Hitler, kao i mnogi drugi iz njegove okoline, bili neostvareni umetnici i frustrirani intelektualci koji su, reklo bi se, upražnjavali politiku kao medijum kojim su zamenjivali umetnost.

U nizu istorijskih, intelektualnih, književnih i umetničkih esejističkih vinjeta punih iznuđenih aforizama, ova knjiga širokog zamaha poseban prostor daje Geteu i Tomasu Manu, ali nam autor skreće pažnju i na vrlo različite ličnosti - od Novalisa, Volta Vitmena, Lea Štrausa do Alana Bluma. Ona govori o nemačkoj opsednutosti kulturom i kako je osećaj kulturne superiornosti i omalovažavanja politike uticao na njene odnose sa drugim zemljama, posebno sa SAD, Britanijom i Francuskom.