Кроз васиону и векове

Књига Кроз васиону и векове представља једну од најлепших српских књига о науци. Предочена на леп и занимљив начин, претворена је у романсирану аутобиографију, у којој су аутобиографски подаци умотани у фиктивне слојеве с циљем динамичности радње и приближавања слика о бесконачности васионе, како бисмо, на тај начин, сазнали о астрономији као науци, али и о ширини Миланковићевог научног потенцијала.

Ипак, Кроз васиону и векове представља књигу сачињену од тридесет и седам писама, упућених непознатој, младој пријатељици. Аутор читаоце писмима уводи у свет науке, с циљем приближавања васионе и објашњавања њене историје, као и упознавања са небеским телима, али и буђења жеље за откривањем нових, неистражених предела. Инспирисан догађајима које је сам описао, Миланковић је успео да се из садашњости пресели у неку лепшу прошлост, где се сећа свог родног места, одрастања и школовања, првих препрека у раду, али он не остаје задуго ту. Са својом пријатељицом, кроз писма, одлази много даље, путујући и кроз време и кроз простор, све до колевке астрономије. Записујући сва своја путовања, аутор на папиру оставља траг свог размишљања о старим списима, експериментима и развоју неког новог инструмента. Читаоце обогаћује сазнањима о Сунцу, планетама, њиховим орбитама, о цикличности леденог доба,…

Отишавши назад у прошлост као научник, Миланковић нам у својој књизи доставља изванредне научне чињенице, док нам у будућности оставља путовања у неке многе и далеке земље. На самом крају књиге, Миланковић нам открива како је главни предмет његовог писања била његова пријатељица, а не васиона, објашњавајући то кроз призму ништавности човека у односу на васиону. Упркос томе, нама је сада остало трајно сведочанство о васиони и вековима, као и сведочанство о ауторовом животу и стваралаштву.