…Свака страница одсликава једну дугу потрагу за формом и прочишћеним садржајем. Књига је нека врста обрасца како преточити живот у реч, реченицу, најкраћу причу. Како најреалније одсликати радост, патњу, бол, како из мозаика свакодневља отргнути детаљ који је особен, а опет који ни једног тренутка не би био то што јесте да није целине тог мозаика, који је богат онолико колико је читалац спреман да га спозна… Аутора не инспиришу друштвене и политичке побуде. То не значи да он од тога бежи, напротив, он њима супротставља живот. После читања прича под утиском смо да су приче по садржају, тону, језику, као и по темама, суштински српске, а опет, све речено и те како може бити блиско било ком поднебљу…
Душан Мијајловић Адски
(„Борба“, Београд, 27. новембар 2003.)
… Све ове кратке приче могле би се дефинисати андрићевском опаском да су све приче о човеку, а човек их прича човеку. Њихова једноставност наводи читаоца на помисао да их свако може написати, а и сам аутор у неким својим причама демистификује тајну стварања. … Тајна је заправо у чињеници да за једноставност попут ове, треба имати дуго година глачано искуство, оштровидност, оштроумност и брзорекост егзактне прецизности…
Оливера Аризановић
(„АКТ“, Ваљево, април, 2004.)
… Писац кратких прича није ограничен простором, већ унапред успостављеном поетиком. Кратка прича не подноси дигресије. Д. Ј. Ристић пише тако што све облике могућих и стварних тензија везује у сноп. За њега је битан краткоударни ефекат, вербални блиц-криг. Он не лута по прошлости и не бави се фосилима, већ у причама очитава скривени смисао нашег доба…
… Ристићева перцепција је интелектуално оштра и прецизна. Неке нас приче остављају у недоумици, јер писац прича гномски, кратко и језгровито и открива нам оно што смо већ знали, што знамо, али о чему не размишљамо. Порука приче, она смисаона и естетска, коначно се конкретизује у духу читатеља. Иронија заблесне сирово и црнохуморно…
проф. др Славољуб Обрадовић
(„Књижевне новине“, новембар, 2005.)
… Окосницу сваке приче чини обичан, свакодневни живот, а обрти који у непредвиђеним условима таквог живота настају, делују убедљиво и снажно, те тако (опет у складу с горепоменутом поетиком кратке приче) на минималном простору остављају максималан утисак… Ристић својим најкраћим причама показује како се може и без „сензационалистичких“ тема, веома једноставно али ефектно створити вредно литерарно остварење, у којем је једини јунак живот, и то онај најобичнији. А и такав, живот је чудо, иако се непрестано троши и осипа, ипак траје…
Марија Николић
(„Градина“, 11/2005.)
