Kratka teorija o putovanju i pustinji

Kratka teorija o putovanju i pustinji španskog pisca Kristijana Krusata pravi je izazov za većinu uverenja prihvaćenih u našoj književnosti o tome kakva treba da bude formalna priroda priče. Krusatovih šest pripovesti smeštaju nas u najrazličitije delove sveta, od žarkih predela mediteranske obale do stranica genijalnog pisca Milorada Pavića – otuda putovanje.

Zahvaljujući neuhvatljivoj prozi, nomadskom pisanju, koje se prilagođava različitim duhovnim, fizičkim i imaginarnim mestima unutar svake priče, i krhkoj individualnosti njegovih žitelja, Krusat dovodi svoje uzdrmane junake do ponora straha, sumnji i želja koji čine savremeni svet. Svi oni čekaju, traže ili istražuju mogućnost otkrovenja koje ne dolazi u njihovu anesteziranu sadašnjost, mada se stiče utisak da nisu u stanju da preduzmu bilo kakvu efikasnu akciju, sa izuzetkom, možda, jedne junakinje koja nam piše iz plutajućeg sveta snova. U mističnom duhu sufizma, duša zahteva promenu te je, shodno tome, nepomičnost isto što i spora smrt koja nas vreba odasvud, pritajena na drugorazrednim putevima, pustim parkinzima ili hotelima punim turista – gde se, zapravo, krije pustoš stvarnosti – na kojima smo, bili srećni ili ne, zatočenici. Stoga sudbina ili slučajnost postaje ono što nas otkriva, poput eksplozije, i ispoljava autentično lice naše usamljenosti.

Za svoju neobičnu i upečatljivu Kratku teoriju o putovanju i pustinji Kristijan Krusat je dobio Nagradu Evropske unije za književnost.