У времену свеопште скрибоманије, препуном сурогата фамозне списатељске аутентичности, Тихомир Брајовић, у функцији професионалног читаоца, кроз четири есеја о савременој српској поезији и прози, у форми једне врсте критичког бедекера, води свог читаоца кроз оно што јесте књижевно обиље настало у последње две деценије.