ПРЕДГОВОР

Пријатно изненађујуће за мене, Кратка историја Новог Сада доживела је треће издање. С обзиром на интересовање читалаца и позитивне оцене тзв. стручне јавности, показало се да је то најтраженија и најпродаванија књига о прошлости Новог Сада.

Како се у међувремену дошло до нових сазнања која суштински не мењају правац дела, али уносе мноштво интересантних и вредних детаља, трудио сам се да их унесем у ово издање, као и да појасним оно што можда није било довољно јасно. Надам се да сам успео у томе.

За читање прошлости Новог Сада, битно је знати следеће:

Терен на коме је изграђен данашњи Нови Сад, од најранијих времена је људско станиште. Континуитет живљења на њему се стручно потврђује и даља истраживања само ће још више ићи у прилог ставу о непрекинутом насељавању и животу људи на простору града,
Проблем «дисконтинуитета» који уноси забуну, везан је за модерно доба: не толико за турска освајања, колико за хабсбуршко, на крају XVII века. Разлог томе лежи у чињеници да је Свето римско царство у потпуности одбацило све затечено, правећи насеље у складу са својим бар деклеративним, сакралним карактером. Да је то тако, сведочи нам судбина Петроварадинске тврђаве: средњевековно угарско-цистерцитско (?) утврђење нису толико разрушили Турци, они су је пустили да пропада, није им била битна, већ држава Леоплода I, која се није обазирала на угарска средњевековна права и њихова утврђења, цркве и манастире. Због тога граде ново, своје. Оснивајући Комисију за новоосвојене области, цар је показао какав третман имају земља и становништво у пределима који су до тада били под Турцима. Негирање угарских средњевековних права и истицање српских, нових привилегија (нових у смислу да су током претходних векова већ биле дариване и потврђиване), довешће до Ракоцијевог устанка и крававог српско-мађарског рата.
Трагови ранијег насељавања, приметни су у модерном Новом Саду, оном који настаје после Великог бечког рата: као што је некад простор данашњег града чинило мноштво разних насеља, тако је и касније Петроварадински Шанац, потом Нови Сад, насеље насеља: Старо језгро, потом Алмашки крај, па комуникација и повезивање, затим ниче Салајка, па Роткварија… све до данашњег Новог Насеља (Бистрице). Ченеј и Грбавица су и тада, као и данас подједнако удаљени.
Насеље, које од Великог бечког рата почиње да ниче на левој обали Дунава, преко пута Тврђаве и Петроварадина, који су такође у изградњи, је у првих пар деценија имало племићки: војно-свештенички карактер одлазећег средњег века. Од 1748, Нови Сад настаје, развија се, страда, поново се гради… као град типичне трговачке цивилизације. То је и данас. Даље се модернизујући, само показује да је део опште историјско-цивилизацијске регресије.
Значај Новог Сада је у томе што је у једном временском периоду (оквирно би се овај период могао датовати од прве половине XVIII до 70-их година XIX века), био центар: образовни, културни, политички, економски… целокупног српског народа, те да је у њему битно одређена нововековна национална свест српског народа.

Ђорђе М. Србуловић