Косово и Метохија: етничко насиље у служби великих сила

Бошко И. Бојовић, историчар, филолог, социолог, редовни професор на Универзитету друштвених наука у Паризу (Ecole des Hautes Etudes en Sciences Sociales), редовни професор на iversity for Peace and Developement established by the United Nations, Београд. Аутор шеснаест монографија и преко 190 научних и стручних публицистичких радова у домаћим и страним научним издањима.

Његово научно-истраживачко интересовање обухвата историју средњег века, новог века и савремену историју Балкана, филологију, историју средњовековне књижевности и епске народне књижевности, историју и социологију религије, као и геополитику Југоисточне Европе.

Од раног средњег века до друге половине XIХ века Срби су аутохтоно становништво Косова и Метохије, на чијем простору нредстављају изразито већинску популацију. Три века етничког насиља, погрома, принудне промене вере, отимачине и масовних злочина, било је нотребно да се српска већина од преко 90% претвори у мањину под освајањима и демографским притиском из суседне Албаније. Овај дуготрајни историјски процес по правилу се дешава у непосредној служби доминације великих сила, Турске, Аустроугарске, Италије, Немачке, све до актуелног глобалног, као и регионалног хегемона. Најбољи доказ рушилачког карактера албанског освајања Косова и Метохије јесте стање културне баштине на простору на коме албански елемент није успео да сагради ниједан споменик вредан историјског културног наслеђа. Као једини изузетак може се сматрати Синан пашина џамија саграђена, у време турске доминације, од камена за ту сврху разрушеног манастира Светих Арханђела код Призрена.

Кулминацијом насиља и бесчашћа најдрагоценије сведочанство српског средњевековног културног и духовног континуитета може вољом УНЕСКО прећи у надлежност њених вековних и дојучерашњих рушитеља. Чланством у овој агенцији прејудицира се опитом чланство Косова у Уједињеним нацијама као завршни чин легализације глобалног безакоња. Лобирањем, притисцима и манипулацијом од стране међународних предатора, ове међународне установе губе на тај начин смисао и сврху свог постојања. Отуђење кутурног наслеђа, стварно и симболично затирање и цамих трагова постојања српског народа на Космету, јесте антицивилизацијски чин којим такозвана међународна заједница означава одсудни акт свог рушилаачког беспоретка. Војна агресија 1999. и скандал препуштања културног блага његовим пљачкашима и рушитељима јесте климакс колико и почетак краја опсесивне доминације са њеним погубним последицама у међународним односима.