„И у овом Гомбровичевом роману стварност је хаотична, неухватљива, неодгонетљива. У непрестаном је настојању и неочекиваном мењању. На пример, име главног јунака романа поменуто је само два пута. Поменула га је власница пансиона, али уместо „господине Витолде“ обратила му се са „господине Витоле“. Што указује на то да писац универзум космоса креира од ситница, делића који се склапају у целину. И понашање јунака се своди на ситнице, делиће нечега. „
… Види се његова борба са Формом. „Јер, и у њему су зрелост-незрелост основне егзистенцијалне категорија, које остају несазнатљиве. На први поглед роман делује као крими роман. Делује од прве до последње стране, ау бити је пародија тог жанра. …Главна тема романа је перцепција света, односа појединца према стварности, према човековом и бескрајном космосу.“ Бисерка Рајчић
