Kolektivno sećanje i politike pamćenja

Poznati europsiholog Oliver Saks (Sacks) u svojoj memoarskoj knjizi Ujak Tangsten, iz 2001, opisuje događaj iz detinjstva u vreme bombardovanja Londona, u kojem je zapaljiva bomba pala iza njegove porodične kuće. On se seća belog plamena kojim je bomba gorela, oca s ručnom pumpom i braće koja su mu dodavala kofe s vodom. Priseća se da njihovi napori nisu
urodili plodom, jer je voda samo dodatno raspaljivala vatru uz
zlokobno šištanje, dok su istovremeno na sve strane prštali
komadići istopljenog metala iz bombe. Kada je, međutim, nekoliko meseci nakon objavljivanja knjige razgovarao sa svojim bratom o ovom događaju, brat mu je, na njegovo veliko iznenađenje, rekao: „Ti to nikad nisi video. U to vreme smo bili u Bredfordu. Ali Dejvid (naš stariji brat) nam je o tome pisao.“    Iskustva iz pročitanog potresnog i živopisnog pisma Saks je preživljavao do te mere da ih je prisvojio kao vlastita. Reč je o nepostojećoj uspomeni, o „ukradenom“ sećanju od druge osobe. I što je još zanimljivije, ovo ne doživljeno
iskustvo ima sve karakteristike „flashbulb“ ili „blic“ sećanja, koje kao autentično, trajno i neponovljivo u svojoj konkretnosti izražava gotovo svaki detalj, i predstavlja najživlju rekonstrukciju događaja.