Књига се односи на српску националну и државну идеју у Босни и Херцеговини односно на Петра Кочића и Гаврила Принципа. Као издвојени али не и усамљени представници националне политичке идеологије босанско-херцеговачких Срба, Кочић и Принцип заслужено постају основна тема ове књиге, а посебно Гаврило Принцип, који својим делом и атентатом извршеним у Сарајеву 1914. постаје својеврсни симбол и парадигма национално-ослободилачког отпора аустроугарској дискриминаторској власти у босанско-херцеговачким покрајинама. У њиховом деловању препознаје се целокупна историја Срба у овим земљама, њихова настојања да се ослободе и уједине са својим сународницима у Србији и Црној Гори, превазиђу оквири којима је сузбијана њихова културна и национално-политичка еманципација. Младобосанци су и својим конкретним политичким деловањем и својим филозофским и литерарно-књижевним стваралаштвом заузели посебно место у историји српске политичке мисли пречанских Срба и српског народа уопште. Осим Петра Кочића, Алексе Шантића и других посленика српске националне и демократске политике, културе и књижевности, Гаврило Принцип је својим пожртвованим и херојским чином потврђујући своју личност, постао посебан симбол српске државотворне доктрине, која није прихватала могућност да Срби живе одвојено, у различитим државама, осуђени на дефинитиван губитак националног идентитета и будућности у једној и јединственој држави српског народа који је насељавао просторе Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Славоније, Хрватске, Далмације и јужне Угарске. У исто време политичка и национална мисао Петра Кочића остала је филозофски и идеолошки темељ и путоказ целокупној идеологији босанско-херцеговачких Срба и због тога је с правом предмет посебног проучавања. Без увида у делатност Петра Кочића незамисливо је сагледавање националних и историјских настојања Срба у Босни и Херцеговини да остваре ослобођење и присаједињење матичној држави, Краљевини Србији.