Михајло Пантић у својој новој књизи Књижевност у супермаркету промишља о томе шта се то догодило с јужнословенском књижевношћу на крају XX и на почетку XXI века. У земљама захваћеним ратом, распадом старог идеолошког, државног и друштвеног система, дубоком кризом сваке врсте и, најзад, транзицијом, променила се и друштвена функција књижевности. Kњижевност више нема ону јавну улогу па ни јавни значај који је имала у ранијим столећима, све до поткрај XX века, када се знало ко је заиста писац, и када је друштво помоћу својих (истина, идеолошки надгледаних) институција потврђивало њен јавни значај.
Основно питање у нашем добу више није чему књижевност служи, која је њена друштвена сврха (одговор на то је неизвестан, сваки могући концепт или конструкт је релативизован), већ зашто она уопште (и даље) постоји, који је њен (поетички, етички, политички, естетски) смисао.
Ипак, и упркос свему, не можемо рећи да је (лака) књижевност данас само један од индустријски обликованих начина менталне релаксације потрошачког стада и испуњавања доколице. Писање је оно најбоље у чему се људски дух објављује, потврђује, препознаје и пројектује. Наш род, на велику радост, није до данас смислио неки други, подједнако вредан начин исказивања онога што смо били, што јесмо и што ће после нас неко бити.