Књига

Није лако бити књига” – тако почиње сетна и надасве комична исповест књига, „једне од само две паметне врсте које су се појавиле на овом свету”. После два и по миленијума окончава се ера руком писаних и штампаних књига. Као превазиђене, оне ишчезавају с „попришта еволуције” уступајући место дигиталним издањима. Прилика је то да саме испричају причу о свом срећнонесрећном суживоту с људима. Дуго им је у тој симбиози све изгледало идилично. Биле су ретке драгоцености о чијем се благобитју помно водило рачуна, доступне само најврлијим припадницима људског рода. А онда се, пре шестотинак година, појавило „чудовиште из Мајнца” са својим демократским изумом – штампарском машином – и све се суновратило. Књиге су почеле да се неограничено штанцују, могао је да их се по багателној цени домогне свако и, што је најгоре, да ради с њима шта му се усхте: да их скроз ижврља, да им цепа и савија листове, да их чита на најнедоличнијим местима – у једну реч, да их безмерно омаловажава и понижава. Ништа није било боље ни с институцијама које су ишле уз штампање: књиге су доживљавале књижаре као тржнице робиња, јавне библиотеке као јавне куће, антикварнице као старачке домове, улична продаја већ и да се не помиње. А када је, у новије време, све у своје руке узела индустрија књиге, катастрофа је постала неизбежна. Од књига су понајбоље живели они који их ни за живу главу не би читали: писци, књижевни агенти, власници издавачких кућа, уредници, лектори, рецензенти, критичари, чланови жирија... Свој предстојећи нестанак књиге су стога дочекале с олакшањем: није им ни место у таквом свету. Нека људима дигитална издања. Боље нису ни заслужили…