Kišobran patrijarha Pavla - kritika palanačkog uma

Znamo da honorar od svojih knjiga ostavlja Crkvi, da je stari budilnik zaveštao unuku, ali ne znamo još kome je zaveštao svoj stari kišobran.

Godinama smo ga viđali na ulicama sa tim starinskim kišobranom.

Budilnik je njega budio za jutrenje, ali nije uspevao da probudi sabraću arhijereje.
I sada na sahrani, ko sve nije bio pod kišobranom njegovim – i ko sve godinama pod njim stajao nije.

Naravno, ne pod onim starim, već pod onim koji se podrazumeva za ono vlasti što je imao među sabraćom arhijerejima u Sinodu i Saboru.
I tu je sva muka njegova, možda i udes njegove misije tokom dvadesetak godina na čelu SPC.

Došla je sada da potraži utehu nad odrom i sama „kosovka đevojka“ B. Plavšić, koja je sa ratovođama Karadžićem i Mladićem dobar deo Bosne zasejala grobovima. U mučnim godinama raspada države – sa zločinima koji su užasnuli svet – pokojni patrijarh se nije baš snalazio. Izgovarao je opomene, ne da nije, ali sabraća arhijereji, barem dobar deo među njima, nisu krili svoje ratne ciljeve. Ne, ne Isusu mira i pravde, već balkanskom bogu Marsu do crne zemlje su se klanjali. I druge su vodili, i sve nas, do ambisa iz kojeg još izašli nismo. I skoro nećemo.