Килиманџаро

Килиманџаро осликан стиховима

Владан Живаљевић пева строфичним стиховима за духове у провиђењу који као да пролазе кроз зидове малог стана, и желе сенкама својим да се настане На разгледници, Коју чувам под јастуком. Ах, тај медитеран с морским плавилом у несаници. Тачно тако, уверава нас лирик Живаљевић: Док има жеђи,/И живота има/У мени.

У потрази за ненаписаном песмом песник живи у снохвату рима, попуњава празну собу звонким стиховима у преплету са вртоглавицом која га враћа снежним врховима Килиманџара, Хималаја и Монблана.

Крокирајући, у самом епилогу књиге, стиховима пакао на зиду зазиданог прозора Владан Живљевић је апотеозно загледан у живот трагајући за детелином са четири листа. Његова лирска кутија пуна је зажутеле хартије и избледелих слова којима се враћа, да их изнова опева сећањем у име далеког пута – тамо далеко где небеско плавило чепркају бели планински врхови Килиманџара.