Римска црква је, крајем XVI и у XVII веку, доживела дубоку промену која је била плод дуготрајних трагања, велике светости и болних лутања у мраку. Зато се данас више не сматра да историја те обнове почиње Тридентским концилом. Истина је да је суштина две реформације које су себе сматрале великим противницима и чије сличности тек сада сагледавамо лежала у заједничкој прошлости - прошлости која је неоспорно била пуна разних невоља и злоупотреба али и напора који је требало да доведу до препорода побожности, са циљем да вера елите постане личнија а вера масе живља.