Картографије – неприпадања

Необично мапирање живота крију картографије – неприпадања Ово је књига са женском сенком. Она је картографија сенки. Ове странице могле су да буду посвећене мојој далекој незнаној браћи, блиским сестрама, деци, било ком живом, несталом или још нерођеном потомку разгранате генеалогије чије се жиле протежу од мора до мора. Од једног, некада средишњег мора блискости – Медитерана – до других далеких вода, другачијих боја, обала и језика. Од најсевернијег кикландског острва, које због блицине Атици више подсећа на њен продужетак него на стене окружене морем, до великог острва које је свет за себе и доживљава себе као континент – Велике Британије. Једно, оно мање, усидрено је источно од Пелопонеза, али му је велики, копнени исток – близу. У његовој је залеђини древна Јонија и док су на Андросу вековима тињале лојанице, са његових окомитих литица могла се назрети светлост Ефеса и Милета. Оно друго, велико острво, које се у својој историјској и политичкој ароганцији осећа континентом, северозападно је од оне мале географске избочине, заправо најзападнијег азијског рта – Европе – који себе гротескно сматра континентом и копненом масом. Ова је књига настајала заједно са мојим одрастањем – она је моја сенка, као и сенка нечијих туђих сећања која још увек трепере у памћењима. Понекад се губила и дуго се није појављивала. Враћао сам је из даљина заборава и дубина страха да ће заувек нестати. Израњала је много пута као сенка странца, као сенка путника – који је оставља мени – да би свој пут наставио без ње. Никада нећемо сазнати да ли на свом путу странац прати сенку или сенка прати странца.