Карађорђе, 3. део трилогије: Вујица Вулићевић

Трећа књига трилогије историјског романа Карађорђе.

Убиство Карађорђево је камен који је Милош Обреновић бацио у историју; камен који је дуго лутао кроз васиону и вратио се да падне на последње изданке Обреновића. Оруђе Милошево, историјска будала, један од најтежих злочинаца у нашој целокупној историји, властољубиви слабић, с нечим неприродно ропским чак и за човека који је запамтио време пре Првога устанка, Вујица је једино са свога злочина остао да се помиње уз Карађорђа и Милоша. Убиство Карађорђево га извукло из мрака у коме би се несумњиво изгубио и ставило га под крваву светлост злочинца.

У крвавој и краткој трагедији која је наступила 1817 године с Вождовим повратком у Србију, Карађорђе је једини остао неокрњен као личност и морална вредност. Доцнији догађаји у нашој историји показали су да могу једино да буду у праву само хероји који су се својим делањем успели до на врх. Убиство Карађорђево, извршено је без бирања средстава, недостојно његове велике личности, бацило је огромну тежину на будућност Милошеве династије, на равнотежу њене судбине, и одгурнуло је одлучно на страну неминовног испаштања. Убиство Карађорђево није било само судбина једне велике душе него и једне велике прошлости, која није била само Карађорђева већ и читавог народа.
Сачувана је легенда о томе како су Вујица Вулићевић и Никола Новковић били кажњени због убиства Вождова; историја је забележила на какав су начин и због чега ишчезли потомци онога који је наредио убиство Вождово. Сама брзина испаштања, тако муњевита за физичке убице Карађорђеве тако рафинирана за осамдесет година постојања Обреновића, показује колико је Карађорђево убиство било неправедно и незаслужено и колико, можда има истине у тврдњи Кантовој да казна мора да дође да би се успоставила морална равнотежа, прекинута злочином. Цео Милошев успех се налазио у Карађорђу: морални и материјални успеси у ономе што је створио Први устанак, у великодушно понуђеним дукатима из кумбара закопаних у Тополи и заузимању Карађорђевом код Руса да се Милошу притекне у помоћ. Неправда је била исувише велика и злочин необично тежак да би се могао друкчије искупити. Сви они који су убиством Вождовим изазивали правду примали су после од ње ударце од којих се више нису могли опоравити.

Ова књига завршава трилогију о Карађорђу и Првоме устанку. Господин Геца Кон, вредни и најугледнији издавач српске књиге, учинио је врло велики материјални напор и допринео да ово дело успе. Писац му исказује своју велику захвалност и указује на његово пожртвовање свима онима који воле српску књигу.

31 августа 1932 Диселдорф.
Писац