Kap po kap: rokenrol epizoda inđijskog slikara

Hipotetička zamena imena protagonista i toponima trenutno bi muzičku autobiografiju slikara, restauratora, redovnog profesora Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu – Katedra za konzervaciju i restauraciju – Svetislava Nikolića (1953) prevela u evolutivnu matricu bilo kog rokenrol benda sa bilo kog meridijana, brišući svaku razliku između rokenrol centra i pakosne izmišljotine zvane rokenrol provincija (u koju je ubrajan i Liverpul bez čijih Fab Four ničeg ne bi bilo!). Podvojenost je izbrisao, pre svih, radio koji je i slušaoca u Inđiji (baš kao i u Novom Sadu, Liverpulu, Londonu…) uvodio u globalno anonimno privilegovano bratstvo povezano rokenrol kodovima.

Shema je bila univerzalna: u početku sviraju oni koji imaju instrument (umeće i muzikalnost stižu kasnije i izazivaju lomove); garaža je utočište, (ne)razumevanje, često i zgražanje, okoline se podrazumevalo… Nikolićev Cavern i Marquee biće sala inđijskog bioskopa, čitaonica Gradske biblioteke (!) i Dom omladine, a kroz stilsko i repertoarsko čistilište prolaziće, umesto u lučkim klubovima Hamburga, na hotelskim terasama Poreča.

Jer – svirati se mora(lo)!

Vitomir Simurdić