Кана

Кана* је збирка песама која се састоји из три дела: први дописује читалац постајући аутор, други чини текст поеме, а трећи сачињавају Разја нице, у којима сам аутор узима на себе улогу читаоца, покушавајући да омеђи значење исписаних речи. Управо на том месту се испоставља да језик увек говори више него што сами желимо да кажемо, па свака потрага за (коначним) значењем остаје отворена, да се у тој отворености покаже фрустрација значењем једнако колико могућност слободне игре и заједништва аутора и читаоца у њој. На трагу Кодера и Настасијевића, а у непрекидном дијалогу са српском средњовековном и народном књижевношћу, непосредном додиру са Ђоновићевим фотографским делом и Тавенеровом музиком, призивању Библије, Дантеа или Витмена, Кана је минималистичка књига виталистичког основног тона. Структурна сложеност и језгровитост, звучност и језичка слојевитост, декомпонованост стиха и динамичност која се, између осталог, остварује и активирањем графичке димензије текста, представљају најуочљивије одлике ове поезије, која у новом контексту покреће и испитује могућности споја хришћанског и авангардног.

*Кáна — кана кане за Каном, жуд капи за чудом, другом, преображењем
(Из Разја ница, В. В.)