Калопера Пера

Предмет певања може бити само онај топоним у којем се, а зато је у одбиру и повлашћен, у самомучењу и узајамном сударању боре две нераздвојиво испреплетане и макар привремено супротстављене силе – сила звучања и сила разноликих видова памћења (митског, језичког, историјског или каквог другог).
Песма је једини простор избављења за речи којима прети опасност да се сурвају из звука у незвук, из памћења у непамћење, што подразумева, а све је у домену смрти, застрашујућу коначност, крај краја, без иједне илузије, чак ни у прикрајку.