Јутра

Владимир Јагличић у књизи Јутра, као и уопште у својој лирици, тежи да обухвати што потпунију слику стварности, интимне и опште, и да се њен, гласан и јасан, израз оствари верно неким старим захтевима песничког мајсторства. Знатни су распони ове поезије, и у тематском и у изражајном погледу, а разнолики тонови, од фино елегичног до пресно веристичког, уклопљени су у тај сложено заснован Јагличићев песнички говор. Реч је, значи, о песнику који спремно реагује на друштвене и историјске подстицаје и иритације, несклон безбедној позицији „политичке коректности“ или тренутне „поетичке подобности“, док се стално ослушкивање душевних кретања напросто подразумева. То је песник који подробно сведочи ко је и одакле је, али извори његовог песничког идентитета, као и песнички учинци, ни издалека нису локално омеђени.