Јован Храниловић (1855–1924), грко-католички свештеник, песник књижевни и позоришни критичар, први председник Југословенског новинарског удружења, председаво је Великој народној скупштини у Новом Саду новембра 1918. када је донета одлука о присаједињењу Бачке, Барање и Баната Краљевини Србији.
Када је српска војска ушла у Нови Сад, Храниловић је бираним речима поздравио војводу Петра Бојовића који је био на челу штаба Прве армије: „Допустите, да Вас још на час зауставим у име овде окупљених Срба, Хрвата, Буњеваца, Русина, Словака и осталих Словена ове вароши; да Вас поздравим у име несловенских житеља ове вароши, у којима има и погледа, срца, човештва и витештва, да се порадују с нама у данима наше среће, наше давно радовање младе слободе. Ни сјајно бисерје нашег лепог народног језика није доста сјајно, да истумачи осећаје, што нам потресају у овај час срцем и душом, где говоре херојска дела што их је починила славна српска војска, која долази ево к нама кроз море крви и низ неописаних патња као триумфаторка, као ослободитељка наша – наша жива жеља, наша узданица, наше сунце. О, не одлазите од нас, остајте с нама, та уз Вас смо тако сретни, уз Вас се тако сигурно осећамо”
Такође је на течном француском поздравио и савезничке француске трупе које су са Србима победоносно ушле у ослобођени Нови Сад.
Сахрањен је на Русинском гробљу у Новом Саду.
