Пратећи континуитет језикотворства у српској поезији, од Симе Милутиновића Сарајлије, Кодера, и Лазе Костића, па преко Настасијевића, Винавера, Попе и Благојевића, све до својих савременика Алека Вукадиновића, Вите Марковића и Милисава Тешића, Александар Б.Лаковић у овом низу од десет есеја покушава да препозна креативне моменте новог и другачијег приступа песничком језику.