У свом новом роману Ђорђе Петровић, прозни писац, који се од критичког реализма све видније окреће сатиричној и саркастичној форми, тематски се враћа на сам крај двадесетог века, у време бомбардовања бивше земље. Петровић у роману групу свакојаких манипуланата, превараната и изневеритеља, смешта у равничарски пансион „Недођија”, где они, скоро сви, постају лични и друштвени губитници. Као учесници гротескног „маскенбала” којим „диригују” полицијски солисти и ментори. Јалови научници, „лаке” и незајажљиве жене и девојке, политичари, бонвивани, псеудоуметници, адвокати, шанкери, обогаћени грађани и остали, у окриљу угодног пића и јела, крију своје мање и више јадне и празне животе од бомби „Милосрдних анђела”. Чине то час опуштено, час панично, заштићени алкохолом, тлачећи се сексом, неморалом, преварама и свакојаким лажима. Једини несвесни да им личне судбине и каријере, више од НАТО агресора, угрожавају и кроје егземплари различитих политичких индивидуа.
Као да су сви судионици овог Петровићевог азила на крају века нерепрезентативни али типични представници друштвеног тренутка у коме долази до привредног, културног и моралног система на коме смо почивали још од послератног периода.
Зоран Славић, књижевник