JA SAM PONOR

Tačno je deset do pet ujutru. Još je mrak. Jezero se nazire na horizontu: dugačka grafitna linija, crna i srebrnasta. Čovek koji čisti sprema se da započne dan, koji će provesti tako što će skupljati smeće. Njemu to ne pada teško. Neko ipak mora da se prihvati tog nezahvalnog zadatka, to je nepromenjivi zakon života. Zna da upravo u onome što ljudi bacaju leže najskrivenije tajne. I zna da ih rastumači. I da ih upotrebi. Jer i sam krije jednu tajnu. Ali ne zna da će se kroz samo koji sat njegov pažljivo uređeni život okrenuti naglavačke.





Čovek koji čisti, nevidljiv, samo senka na marginama, biće u trenu uvučen u stvarnost jedne devojčice.



Opasnost nije samo to da će neko otkriti ko je on u stvari. Prava opasnost je, uvek je i bila, još otkad je bio dečak, da će naljutiti čoveka koji se krije iza zelenih vrata.





I ima još nešto što čovek koji čisti ne zna: neko ga već traži.



Novi Karizijev roman vodi nas na putovanje u tamu koju svi nosimo u sebi, otkrivajući nam nevidljivu senku koja se krije u središtu ponora.