Ja kao kći
(sabrane pripovetke)

"Silnog me truda staje da ne dozvolim stvarnosti da mi uđe u svest kao što ovo jutro ulazi kroz prozor kupea. Unapred znam kako se čovek budi, i kako bih se i ja kao čovek probudila: kao ptica pogledam oko sebe, vidim gospođu saputnicu, opet pomislim na istoriju ove prljave materije kojom je prekriveno sedište, i vidim da jedan bunar prolazi, prikačen za jednu stanicu, kraj prozora. Onako, kako nikad stvari nisu išle pre pronalaska voza: da im se koren ne vidi"

Poniranje u pripovedni svet Selene Dukić zapanjujuće je i transformativno iskustvo. Tamo nas, između ostalog, očekuje suvereno vladanje ključnim novelističkim tradicijama 19. i 20. veka, naročito realističkim i naturalističkim, kao i intuitivna, spontana reakcija na glavne tokove modernizma i avangarde (u srpskom i jugoslovenskom kontekstu). A očekuje nas i najneposredniji susret s lepotom, dubinom, hrabrošću i inventivnošću; sa (anticipativnom) snagom, samosvojnošću i samoniklošću; rečju – autentičnim talentom. Selena Dukić se u svojoj umetnosti nije vodila poetičkim programima, pamfletskim proklamacijama, decidnim polemičkim pozicijama, već je, sledeći vlastiti stvaralački impuls, progresivno dostizala visok stepen osobene poetizacije proze, lingvističkog ludizma, osporavanja sintaksičkih, formalnih, žanrovskih, ali, uporedo s tim, i društvenih (pre svega, klasnih i rodnih) konvencija i dekoruma, konstruktivno problematizujući i dekonstruišući dominantni (buržoaski i/ili patrijarhalni) sociokulturni i simbolički poredak. O njenom opusu može se, između ostalog, a na tragu njene pripovetke „Dečak ide i zviždi”, razmišljati kao o žanrovski, poetički i stilski polivalentnom, heterogenom prostoru kontinuiranog prevođenja „dečije melodije” na „muziku odraslih ljudi” i obratno. (Zorana Simić)