Изреке

Плутарх из малене Херонеје у Беотији био је вероватно „најплоднији писац у царском веку хеленске књижевности“.
Иако се ради о збиркама анегдотског и забавног садржаја, очигледно је да је писац имао знатно озбиљније намере када је састављао ова дела. У складу са добро познатим Плутарховим ставом, израженим можда најјасније у његовом Животопису Александра Великог, да изреке и шаљиве згоде могу много боље да објасне карактер људи него битке у којима страдају хиљаде ратника, бележењу ових изрека писац је поклањао велику пажњу, а као резултат, верује се, настале су и поменуте збирке изрека и анегдота.

У састављању збирке Изреке краљева и војсковођа Плутарх је, нема никакве сумње, користио огроман број различитих извора и веома богату литературу на грчком, али за римске државнике и војсковође такође и на латинском језику. Тако је, захваљујући својој учености и изузетно добром познавању старије хеленске књижевности и мисли уопште, у бројним цитатима од заборава сачувао изреке истакнутих људи забележене код различитих прозних писаца, песника, филозофа, историчара, чија су дела била изгубљена још у антици.

Као етичар коме је трагање за оним што је ваљано и исправно у поступцима посебно важних људи, Плутарху бележење мудрих изрека има, пре свега, дидактичку вредност и сврху, док нама данас може бити и необично драгоцено за разумевање хеленског духа и оних најузвишенијих вредности које је хеленски народ поседовао у старини. Поред тога, управо су ове збирке древних изрека могле да представљају важно врело из ког је Плутарх црпео грађу за своје Упоредне животописе славних Грка и Римљана.