Изречено и проречено или О предсказањима креманских видовњака

СТРАХ ОД ПРОШЛОСТИ
Управо читате реченицу чији је почетак, то „управо“, већ у прошлости, што представља једноставан пример како је садашњост тек овлашан додир прошлог и будућег времена.
У суштини, садашњост зависи од тренутног поимања прошлог и виђења будућег. Може се тврдити и да она подједнако зависи од тога колико смо јединствени у поимању прошлог и виђењу будућег времена. Занемаримо ли на тренутак ситносопственичке и идеолошке разлике, будућност увек сви описујемо заједничким именитељом „бољитак“. Међутим, у поимању прошлог времена тешко да можемо наћи појам о којем бисмо се сагласили. Ваљда зато, док другде влада рационални „страх од будућности“, овде претеже ирационални „страх од прошлости“.  А сваки речник психолошких термина тумачи стање страха као снажну емоционалну реакцију, чије су пратеће појаве физиолошке и спољне манифестације, бледило, знојење, дрхтавица, бекство и веома често — агресивност. То објашњава зашто смо толико запењено насртљиви, слепо искључиви, уопште нападачки расположени у појединачним поимању прошлог времена. Овде се заправо тумачи/прориче прошлост, чак и када се наводно прориче/тумачи будућност.

Књига ЧИТАЊЕ ПРОРОЧАНСТВА Бојана Јовановића и Мирка Демића, са два текста који као да се прожимају кристалном научничком јасноћом и поетички узнесеним мистицизмом, представља доказ овдашње доминације „страха од прошлости“. У страху су, како то народ каже, очи велике, превелике. Мада се, уистину, не види ни боље ни даље.